Vidoje Pantović Kanadu zamijenio đedovinom kraj Nikšića i osnovao farmu krava

 

Sve me vuklo da se vratim

CRNA GORA, NIKŠIĆ: -Dva­de­set­še­sto­go­di­šnji Vi­do­je Pan­to­vić hra­bro je od­lu­čio pri­je tri go­di­ne da na­pu­sti udo­ban ži­vot u vi­so­ko­ra­zvi­je­noj Ka­na­di i vra­ti se na đe­do­vi­nu, u Gor­nje Po­lje kod Nik­ši­ća. Za­hva­lju­ju­ći MI­DAS pro­jek­tu do­bio je 50 od­sto po­treb­nog nov­ca i osno­vao far­mu kra­va. Vi­do­je je sa­da uspje­šan far­mer.
Vra­tio se ka­ko ka­že, da u za­vi­ča­ju svo­jih pre­da­ka uti­sne no­vi trag. Sa­gra­dio je neo­p­ho­dan obje­kat i ku­pio 10 kra­va, na­kon če­ga je uve­ćao pro­iz­vod­nju, ta­ko da sa­da iz­ga­ja 20 mu­znih gr­la i 25 bi­ko­va za pri­plo­d.
– Ljet­nje fe­ri­je kao ma­li če­sto sam pro­vo­dio u Gor­njem Po­lju kod ba­ke. Bio sam odu­še­vljen pred­je­li­ma, rav­ni­ca­ma, kli­mom, nji­va­ma ko­je se ob­ra­đu­ju, mi­ri­som si­je­na i po­lji­ma ku­ku­ru­za. Sve to me je vu­klo da do­đem i osta­nem. Su­pru­ga i dje­ca su do­šli sa m­nom. U Ka­na­di su osta­li da ži­ve mo­ji ro­di­te­lji, dvi­je se­stre i brat. Već tri go­di­ne ih ni­je­sam vi­dio, osim pre­ko skaj­pa. Znam da su do­bro, a me­ni je ov­dje li­je­po. Uži­vam u po­slu ko­jim se ba­vim. Ljep­še mi je ne­go ka­da sam u ka­fa­ni – ka­že Vi­do­je.
Je­dan od raz­lo­ga za­što se od­lu­čio na to da na­pu­sti rod­nu Ka­na­du je i taj što mu je bi­lo, ka­ko ka­že, žao da ima­nje od šest, se­dam he­kra­ta­ra pro­pa­da.
– Na sop­stve­nom po­sje­du sa­ku­pim po­lo­vi­nu si­je­na, dok dru­gu po­lo­vi­nu ku­pim, jer po gr­lu u pro­sje­ku go­di­šnje je neo­p­hod­no 25 to­va­ra. Pla­ni­ram da si­jem ku­ku­ruz i pra­vim si­la­žu, ta­ko da ću za­do­vo­lji­ti po­tre­be kra­va za ka­ba­stom hra­nom. Da bi kra­ve da­va­le do­volj­nu ko­li­či­nu mli­je­ka mo­ra­ju se do­bro i hra­ni­ti. Tre­nut­no mli­je­ko is­po­ru­ču­jem mlje­ka­ri „La­zi­ne” u Da­ni­lov­gra­du. Dnev­no pre­da­jem oko 100 li­ta­ra, jer ve­ći­na kra­va je pred te­lje­njem – ob­ja­šnja­va ovaj uspje­šni mla­di far­mer ko­ji da­je no­vu di­men­zi­ju po­vrat­ku na rod­nu gru­du. Ci­je­na mli­je­ka bi, mi­sli on, mo­gla da bu­de i ve­ća, jer bez sub­ven­ci­ja li­tar mli­je­ka iz­no­si sve­ga 30 cen­ti. I dok raz­go­va­ra­mo, on već bri­ne da li su sva gr­la na­hra­nje­na, te da li te­le ko­je je sta­ro je­dan dan tre­ba na­po­ji­ti i da­ti mu mli­je­ko na cuc­li.
– Još ko­ji dan da­va­ću mu mli­je­ko, dok se ojača, pa će i ono bi­ti sve­za­no za la­nac u šta­li, kao i još pet, šest te­la­di ote­lje­nih pri­je ne­ko­li­ko da­na. Mo­ram obi­ći i dru­gi obje­kat, ne­da­le­ko od ku­će gdje ži­vi ba­ka, u kom je smje­šte­no 25 bi­ko­va za pri­plod. Mi­slim da je to do­bra za­ra­da, pa se za­to i ba­vim tim po­slom. Za­do­volj­ni sam za­ra­dom. Sve u sve­mu, ne­ma pa­ra bez po­šte­nog ra­da – sa­vje­tu­je Vi­do­je .
Ni­je Vi­do­je je­di­ni ko­ji je pre­šao oke­an da bi se vra­tio ta­mo oda­kle je po­te­kao. I nje­gov pri­ja­telj i ro­đak če­tr­de­se­to­go­di­šnji Đu­ro Mi­ja­no­vić se na­kon 35 go­di­na ži­vo­ta u Los An­đe­le­su, gdje je ra­dio kod bra­ta u lan­cu tr­go­vin­skih obje­ka­ta, vra­tio se u rod­ni kraj i sa­da ra­di na far­mi.
– Raz­go­vo­ra­ju­ći sa Vi­do­jem sa­znao sam da pla­ni­ra da se ba­vi po­ljo­pri­vr­dom, pa sam se po­nu­dio da mu po­mog­nem. Ni­je nam se bi­lo te­ško do­go­vo­ri­ti se. Obo­ji­ca ima­mo rad­ne na­vi­ke i slič­ne smo pri­ro­de, mir­ne na­ra­vi, ta­ko da me je sa odu­še­vlje­njem pri­hva­tio. Ipak, mo­rao sam da se učim far­mer­skom ži­vo­tu. Pri­zna­jem da sam mno­go to­ga na­u­čio od Vi­do­ja – pri­zna­je Đu­ro. No­vo­pe­če­ni far­me­ri sva­ko­dnev­no pro­vo­de za­jed­no po pet, šest sa­ti ra­de­ći na ima­nju oko sto­ke. A, ka­da je u to­ku te­lje­nje kra­va, kao što je to sad, i spa­va­ju u šta­li, ka­že Mi­ja­no­vić.

Autor: L.N.

Izvor: DAN, 09.03.2013.

Foto: Pobjeda

(broj pregleda: 1167)

Pin It

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *